Na današnji dan, prošle godine bila sam – mrtva. Na sutrašnji dan, prošle godine sam – oživela!
Danas bi mi bio parastos da sam umrla zauvek, 19. maja 2018. godine. Sutra mi je rođendan, dan kada sam se ponovo rodila, prošle godine.
Moj suprug je umro 6. marta ove godine. Umro je jer je mislio da ja neću da oživim. On, nažalost, nije oživeo, a ja živim ovaj život, jer imam Jelenu, Gaginu i moju ćerku koja je najvredniji dar naše ljubavi
Lebdim između neba i zemlje i svakodnevno se pitam da li je baš moralo sve tako da bude… Živim neki drugi život u kome sam najnesrećnija na svetu. A živela sam život u kome sam, sa svojim Gagom i Jelenom, bila najsrećnija na svetu.
Sve se istumbalo onog nesrećnog, 19. maja. Kada me je udarila ona sklepana metalna konstrukcija počeo je raspad moje srećne porodice. Samo što to tada nisam znala ni da li ću preživeti, niti kako će sve biti, preživela ili nepreživela…
„Znao sam da jednom moramo da umremo,“ govorio je moj Gaga, onda kada sam već preživela, ali se mučila jako, jako…, „ali zašto tako rano…“? Zašto si, Bože dragi, tako rano pozvao mog Dragana? Zar je, zaista, tebi potrebniji nego Jeleni i meni?
A bol ne prestaje
Svi misle, eno, oporavila se, šeta po gradi, nešto radi… A niko ne zna da mene boli 24 sata dnevno, svejedno na koju se stranu okrenula. Ne boli, moj Bože, samo kada se nekako namestim na onom dekubitisu, pa – dremnem. A onda sanjam kako tutnji kao onog 19. maja prošle godine, probudim se, pa opet boli…
Kada ti navuku pancir, nekada ga skineš, kada ti stave gips, jednom ga razbiju, kada te žulji cipela, žuriš da je skineš, a ovo boli, pa boli, kao kada si zavezan, a ne možeš da se odvežeš, i mučiš se, i to traje…
Eto, začas prođe godina… Kako kaže Isidora Sekulić: „Prođoše dani, prođoše godine, prođe život… A baka moje drugarice Milene je govorila, priča mi ona: Sve prođe, i lepo, i ružno…
Telo boli, a boli i duša.. E, da je moj Gaga nastavio da se bori, ne bi ga ti tako lako, dragi Bože, odveo k sebi. A i meni bi, da znaš, uminuo ovaj bol. Ma, letela bih, Bože, baš u inat svim zlotvorima ovog sveta. I svim ljudima koji mi đavolski rane povređuju, jedni brišući me iz događaja koje će, ipak, neko zapamtiti, a drugi praveći se da mi pomažu, kao da sam glupa da ne znam, ne vidim, ne čujem i ne osećam…
Na sreću, toliko je divnih ljudi oko mene koji mi ne daju da potonem, koji mi vidaju rane osmehom, zagrljajem, divnim susretima o kojima pišem… Toliko je dobrih duša oko mene sa kojima se radujem životu. A u tom životu je, eto, i moj Gaga, taj dobri duh koji je samnom u svakom svitanju i u sumraku, u svakom trenutku dana i noći, u uspomeni i dogašaju, u onom što je bilo, što jeste i što će biti.
I opet, Andrić… Kao uteha i kao saznanje. Da, bio je u pravu naš nobelovac, ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi, ni jedini. Nego, zašto tako rano? I zašto tako brzo? Želeli smo kućicu sa baštom i cvećem, travu sa ljuljaškom, okrugli sto i roštilj za porodicu i prijatelje. Želeli smo da putujemo na ona mesta koja Gaga još nije video i na ona mesta koje oboje nismo videli. A najviše smo želeli da budemo svi zdravi i da imamo unuke…
Nije dovoljno što se zovem Branka
Bože, moraš da mi pomogneš da uskoro budem i baka i deka. Moraš, Bože, jer to mi duguješ… I pomozi mi, molim ti se, da se odbranim (nije dovoljno što se zovem Branka), da se odmaknem od tih vampira i utvare što me prate i sahranjuju pomalo, svakog dana!
I daj mi snage, Bože, moj i Bogorodice, zaštitnice moja, da izdržim u ovom vrtlogu. I izbavi me od zla zlih ljudi. I budi blagorodan, moj Bože, i lekovit svima koji smu mi pomogli, i lekarim mojim…
Hvala im i hvala Tebi. Ne, hvala Tebi, i hvala njima… dr Nadi Macuri, mojoj sestri od prošle godine, koja mi je prva pritekla u pomoć, mojoj jedinici Jeleni i mom Gagi – posthumno, bez kojih, nakon obe operacije, ne bih preživela, mojoj rođenoj sestri Maji, zetu i setriću Draganu i Branku Bukviću i našoj Tanji, dragim ljudima Fanki i Ćiri koji su podigli onu konstrukciju koja je pala preko mene, dr Ildiki Đorđević, dr Runji, dr Katiću, medicinskim sestrama i tehničarima koji su se, zajedno sa njom, borili za moj život u Urgentnom centru Opšte bolnice „Đorđe Joanović“ u Zrenjaninu. I hvala ekipi Hitne pomoći koja je doletela da Bagljaša 19. maja i onoj koja je sa mojom Majom grejala krv i davala mi infuziju u kolima Hitne pomoći kojom sam transportovana na Urgentni centar i Kliniku za grudnu hirurgiju u Kamenici, mojim kumovima Gordani Marković i Gorici i Marku Stanivukoviću, mojoj Mileni Bečejac i Kaći Halasević koje su bile kraj mene na Bagljašu i u zrenjaninskoj Bolnici, mr.sci.med Dejanu Anđelkoviću koji me je one noći operisao, mr. sci. med Mileni Komarčević koja mi je dala anesteziju, dr Ivanu Ergelaševu, koji je asistirao, medicinskim sestrama i tehničarima… Hvala dr Peđi Matejinu i dr Nedeljki Boškov, koji su sve vreme uz nas, svima koji su nesebično bdeli i molili se da život pobedi i o kojima ću tek pisati – u mom „Dnevniku“ i mom srcu su zauvek, moje dr Dana Grujičić, dr Dragica Toljaga, dr Ljilja Bursić, dr Ljiljana Lazarević, dr Branka Benović, dr Cica Dautović, dr Danijela Andrić, dr Dušan Slankamenac…
Hvala do neba
Hvala svim onim divnim ljudima koji su se javili na moj mejl, vajber ili telefon moje ćerke, supruga, sestre… koji su ponudili pomoć – u lekovima, novcu, boravku u planinama ili na moru u njihovim vikendicama i kućama u zemlji ili u inostranstvu, svim medijima i kolegama iz medija, koji su me bodrili, budno pratili i izveštavali o ishodu, Udruženju novinara Srbije – UNS, Nezavisnom udruženju novinara Srbije – NUNS, Društvu novinara Vojvodine – DNV, na toplim rečima i željama za ozdravlljenje, saradnicima i prijateljima iz ustanova kulture, komšijama, sugrađanima koji su, svako na svoj način, pružili podršku. I svima koji su, u tim teškim trenucima za moju porodicu, pokazala senzibilitet – rečju, tekstom, iznenadnom posetom iako nisam bila za posetu, ili bar pogledom u kolumni…
Hvala i onima koji su me zaobišli u svemu što rade, misle, razmišljaju i promišljaju, govore i sprežu. Takvi, verovatno, zaslužuju veću zahvalnost od onih koji misle, eto, neka i njoj, jednom, dođe crna subota, dosta, bre, sa njenim najavljivanjem i odjavljivanje, opet ona… mnogo mi se pravi pametna, nije ona glumica pa da recituje, nije ona tako mlada da vodi program, ima mlađih (koji piju jače lekove, a opet nekako izbezumljeno staju pred publiku… to kažem ja)…
Setih se kako sam jednom, kada sam ostala sam u redakciji sa kolegom Zoranom, pogodila da ima strah od smrti i to je problem koji stvara nemir njemu, a i nama sa njim… „Ne brini, rekla sam, i ja imam problem“, a on, kao da se poradova, „pravo da ti kažem, ne znam da li ću večeras u Beograd na predstavu ili u Novi Sad na koncert“. Opsovao je! Uvek je psovao kada je bio uzbuđen. Ovog puta sam preterala, šta mi je to trebalo. Dobro je govorila naša majka sestri i meni: „Probajte, bar ponekada, da se uzdržite, a ne uvek što na umu, to na drumu..“ Lako je reći… Ali, istina je – istina.
Bogami, istina je, onog 19. maja prošle godine, jako sam se sebi dopadala, mogla bih kupaći kostim da obučem i da prošetam obalom Begeja (mislim kada bi tu bila plaža, u centu, kraj nekog jezera, kako je planirano…). Baš mi je lepo stajala ona haljina boje plavog kamena koju mi je moja Jelena donela iz Amerike, i one prelepe sandale boje leda, (šteta što su mrtve i haljina i sandale), i oni veštački biseri (negde sam pročitala da vagama biseri ne donose dobro…), i frizura (zapravo, nikada nisma ni imala frizuru… tek sada, nakon nesreće, kada mi je ona skalamerija odrubila uvo, pa su mi ga odsekli i zašili…), šta sam još imala… neke papire…Imala sam glavu iz koje, hvala Bogu, i nakon nesreće, mogu da pričam, s ljubavlju, ne samo o svom gradu, već o mnogo čemu što mi je drago, što mi je na srcu, što sam izučavala, o čemu sam učila, što sam čitala… Da pričam i da ne štucam, i da ne mucam, već da zainteresujem one koji umeju da slušaju…
Šta da vam kažem, meni je dr Branislav Đorđević, nekadašnji profesor Akademije za film, radio i televiziju u Beogradu, dao desetku, kada sam govorila Puškinovo„Tatjanino pismo Onjeginu“. I pozvao me da studiram glumu. A ja sam upisala Filološki fakultet u Beogradu i igrala u „Dadovu“. A nisam postala glumica, i nisam pevačica, i nisam pesnikinja, a ume da glumim,i da govorim stihove, i da pevam, i da igram, i sve ono što neki misle da nisam i ne umem. Umem, bogami i da kuvam, spremam, istražujem, i još ponešto naštrikam (pre nego što me je klepila ona metalna nezgrapno postavljena konstrukcija). To što nisam, ne znači da nisam ni drugima, a ne znči ni da ne znam… kako ono Andrić reče… ovako, nekako… „Poznavao sam jednog čoveka koji je za sve što ne zna, nema ili ne ume, uspeo da nađe poneku zlu reč“, otprilike…
Eto, neki dan sam u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“, na svečanosti kojom je obeležen Međunarodni dan medcinskih sestara, govorila pesmu Valentine Radinske „Himna za K“… Plakale su medicinske sestre, a mene su učili da je umetnost ako preneseš osećanje na publiku – rečju, muzikom, pokretom, slikom…U tom našem Pozorištu, koje je, po legendi, nastalo iz ljubavi, najstarijem pozorišnom zdanju u Srbiji, uvek je poseban osećaj, kako na pozorici, tako i u gledalištu, svečano i uzvišeno…
Šta biva nakon smrti…
Znam, dobro znam, da život čine sitnice. Toliko je tih divnih sitnica bilo u Gaginom i mom životu. Ali ih više nikada, nikada, neće biti. I šta biva nakon smrti? Šta biva, moj Gago?
Ovde je sve nekako tužno… Radost me obasja kada razgovaram sa našom Jelenom, ona je pre nekoliko dana napisala na fejsu da joj tata nedostaje… Znaš li, mili, koliko nam nedostaješ? Znaš li koliko se sve promenilo tvojim odlaskom i više ne nalikuje životu…? Koliko li je toga besmislenog? O smislu tamo, među pravednicima, gde večni mir i spokoj obitava, ne smem ni da razmišljam, ljubavi!
Plačem i kada se, na trenutak, poradujem… Cveću koje mi je poklonila direktorka Muzičke škole „Josif Marinković“ Danijela Radaković Derikrava, nekadašnja profesorka klavira naše Jelene, nakon koncerta na koji me je pozvala, a kojim je obeležen Dan škole. Sada sam tiho plakala, a onda kada su mi korpe cveća poslali kući divni ljudi iz Udruženja poslodavaca Srbije i Zrenjaninskog poslovnog kruga – ZREPOK kada si ti još bio živ, a ja se polako oporavljala, ridala sam preplavljena emocijama, dok sam čitala poruke ohrabrenja da istrajem… Ko bi, onda, još mogao da zna, da ti nećeš istrajati…
Radujem se i kada me direktor Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin“ Milan Bjelogrlić pruži mogućnost da pročitam odlomak iz neke knjige na promociji, i kada me moja Milica Dosković pozove da sa članicama Crkvenog hora „Sveti Arhangel Mihailo“ zapevam molitveno, i kada me sekretarka Mesne zajednice „Dositej Obradović“ Zlata Bogaroški pozove da vodim program povodom Dana mesne zajednice, i Đurđica Šljapić da budem voditeljka svečanosti posvećene Međunarodnom danu medicinskih sestara, i kada me profesorka Irina Ubavić pozove da prisustvujem programu posvećenom Rusiji, i kada se zagrlim sa drugaricama sa Tehničkog fakulteta „Mihajlo Pupin“, pa se rasplačemo, i kada sretnem drage profesore koji imaju vremana za razgovor iako ih čekaju studenti, jer je pauza završena… I kada me pozovu Aleksandra, Lidija ili Mića, moje kolege iz Kabineta gradonačelnika i prenesu poruku: „Nemojte da mi zaboravite Branku“.
I kada mi glavni urednik „Zrenjanina“ Dalibor Bubnjević objavi interviju i nagovesti mogućnost da bih, možda, opet, mogla da budem urednica (nečega…), a ja poverujem… Kao da već nisam vlasnica i urednica svoga portala, svoga stana, svoga tužnog života… Nekako manje boli kada me pozovu iz Udruženja novinara Srbije i pitaju kako sam i da li mi nešto treba. I kada me se sete koleginice i kolege iz „Zrenjanina“, novina za koje sam vezana decenijama… I kada se „ludiram“ ispred fotoaparata sa mojom divnom drugaricom Sunčicom Lambić Fenjčev, kutoskinjom Savremene galerije Zrenjanin, pa se posle, i u bolu, nasmejemo „kako smo ispale“ (upravo tako kako smo se „namestile“…). I svaki susret sa Ankicom Dostanić i zaposlenima u Kulturnom centru, i svaki susret sa glumcima i glumicama u Pozorištu, osećam i znam da oni ne glume prisnost, i svaki susret sa Jelenom Đorđević i saradnicima u Biblioteci, u Istorjskom arhivu, poznanicima u Pošti, bankama, prodavnicama, na pijaci, na ulici, gde god… Tako je to, neko te zove, neko te sahrani unapred, neko ni ne mari. Kako bih volela, silno bih volela, da i ja ne marim. I da me ne povređuju te sitnice koje, takođe, čine život. A toliko govore o ljudima, da ne poveruješ… Neko ume da sakrije, a neko baš ne ume!
Ni ja ne umem da sakrijem ni bol, niti radost. Ali, umem da oprostim i da nikada, baš nikada, ne uzvratim udarac i kada mi se sve lepo namesti. Umem iskreno da se radujem svim dobrim ljudima koji žive u ovm gradu, u ovoj zemlji, u ovom svetu. A još me pogađaju i nepravda, i laž, i licemerje. I ne volim kada me ne vole. Da, to je moj problem, u pravu je moja Jelena. Kaže: „Mama, ti bi volela, ti bi želela da te svi vole. Ali, shvati, to je nemoguće“. Nemoguće, lepa moja pametnice!. Šta je, uopšte, nemoguće na ovom svetu? Treba hteti, treba smeti… Trudim se da mnoga toga bude moguće…
Tako sam bila radosna i kada mi je pomoćnik direktora Kulturnog centra Zrenjanina omogućio a direktor Zrenjaninske filharmonije Roman Bugar poverio da 3. januara vodim Novogodišnji koncert u Kulturnom centru. Gaga je bio u Bolnici i sve je išlo na dobro, verovali smo da će ozdraviti, jer svi rezultati su bili ohrabrujući. Jelena je snimila i odneli smo mu video zapis, u Klinički centar, u Kamenici – pohvalio me je, ali je zamerio Jeleni i Stefanu što mi nisu doneli cveće. Cveće… znaš li koliko je cveća na mestu na kojem počivaš… Tužno moje cveće…
I tužni susret i razgovor sa Gaginim rođenim sestrama, Ankicom i Zoricom, sestrićem Sašom, našim ljubimcem, koji su stigli iz nemačke, sestrom od strica Anđelkom, koja živi u Novom Sadu i kojoj se uvek obraćao kao jedinoj sestri u domovini… Bolna sećanja i prelepe uspomene…
Prebiram uspomene sa Majom i Gagom, sa kumovima Gocom i Markom, dok sedimo u restoranu na Babatovu, tamo gde smo prošlog leta, kada sam se pridigla, dolazili porodično, kada je moj Gaga brinuo kako ću i da li ću, a onda nam pričao viceve… Sećamo ga se u bašti u kojoj je sve kao na moru, samo što nema slane vode… Sećam ga se sa kumovima Sekom i Zvonkom sa kojima je moj Gaga družio još pre nego što smo se upoznali. Gledamo slike iz mladosti, sa venčanja, matura, rođendana…Kada bismo mogli da vratimo vreme, kada bih mogla ponovo da ga zagrlim i ostanemo tako, zauvek…
Neka vrsta katarze je svaka pozorišna predstava, svaki koncert, susret sa sugrađnima koji su poznavali moga Gagu, sarađivali sa njim i volelili ga… Znam da su se za mene molili pravoslavci, katolici, muslimani, pripadnici judaizma… I ja sam se molila za svog Gagu, ali, uzalud… Zašto? Zašto? Zašto?
